Uspomene su odzvanjale u mojoj glavi, činilo mi se da trenutak ne postoji, već samo njegov eho, u kome naknadno proživljavam protekle događaje, dok se stvarnost mimo mene događa. Činilo mi se i da sam umrla, da je moj život takođe eho, jeka, refleksija nečeg što je bilo. Ma šta uradila, pamtila ili zaboravljala; čuvala ili uništavala, svejedno je. Događaji i postupci svoji i tuđi poput preležanih bolesti tinjaju u čoveku. Sve što čovek ima su sećanja, ali i sećanja se menjaju. Ono što je jedino sigurno – jeste, da sam sada drugačija, nego kada sam imala pet godina. I dobro je što je tako.
Drugačija sam, sada nego kad sam se tu zaposlila.
Drugačija ću biti i kada vi ovo budete čitali.
Sve je promena, pa čak i ono što smo mislili i hteli da kažemo.
Ne postoji večiti san, ni mirisi, ni povratak.
Bez obzira koliko ljudi mislili da mogu da povežu prošle događaje, prizivanje istih je tek sećanje na sećanje, koje je takođe promenjivo i podložno zaboravu.
Sve što sam naučila i bila sigurna, bilo je da ćemo svi jednog dana nepovratno nestati i činilo mi se da za razliku od mnogih neću žaliti što će uskoro biti sve završeno.
Samu sebe sam potcenila i ponizila, tako što iako sam sve jasno videla, pevušila neku pesmicu na jeziku koji sam samo ja znala…. Pa, pa, pa, tra la la, la, la la, tra pa la….
Niko mi nije kriv.
