Otkako znam za sebe bila sam ljudima nekako čudna, ali nikada u meri, koja je potrebna da me se zauvek odreknu i odbace, već samo u onoj meri koja je uvek bila dovoljna da budem po malo usamljena. Usamljenost nisam shvatala kao tragediju. Videla sam je kao neku govornu manu, nešto poput mucanja, svesnog a nenamernog zastoja komunikacije.
Ali, kao što mucanje, samim svojim zamuckivanjem, uvek skrene pažnju, htelo ono ili ne, tako i usamljenost ne ostane neprimećena.
Usamljenost traži svaki put prilagođavanje
I upravo to moje zaposlenje u cirkusu, zvanom Klub Bodleri, u koji sam ušla puna nada, želim to naglasim je činilo da mucam u sebi nekako sve više. To vam je kao neko unutarnje krvarenje. Kako ta moja bolest nije bila jasno uočljiva za sve, morala sam joj dati naziv. Teističko mucanje ili kraće agnomucanje. I to mi se dopalo. To što sam konačno znala od čega bolujem, a da mi niko nije priznavao, niti hteo dati doznake, prouzrokovalo je još neke čudnije mehanizme koji su na prvi pogled izgledali sa tim mojim poslom nepovezani, ali da bismo sebe spoznali, mora da se steknu izvesni uslovi. Jer upravo taj posao je bio okidač da se ta moja bolest ispolji.
Ništa strašno, ništa neobično.
Praviti pauze ili zadržati se malo na nekoj reči. Verujem da ih ima još koji od toga boluju, pa upravo zbog toga objavljujem svoje radove.
Agnomucanje ima dosta sličnosti sa mucanjem, ali se od njega puno i razlikuje. Mucanje ipak nailazi na razumevanje, ni za šta nisi odgovoran, a kada si usamljen na jedan poseban način, uvek nekako izgledaš kriv i razmažen. Oni koji imaju govorni poremećaj nešto i promrmljaju, baš kada moraju, ali oni koji boluju od agnomučeničkog mucanja u problematičnim situacijama, gotovo da ništa značajno ne kažu.
Samo nekadašnji agnomučenik zna da ako hoćeš da ti bude bolje – pevaj ili diši. Kad osetiš da ti drhte usne nemoj treptati ali ako već moraš promeni restoran, promeni prostor.
Kako su ljudi su prema mucanju strpljivi, a prema usamljenosti se odnose prilično neadekvatno, vremenom se izmoriš, noge posustanu; prestaneš da izlaziš, da se družiš, a niko te ne razume, niko ne sažaljeva.
Vrlo neslavno, vrlo razočaravajuće.
TEISTIČKO AGNOMUCANJE, ŠIFRA TA 63
Nije to bipolarni poremećaj, nije ni prava usamljenost, to je bolest koju nemaju mnogi, već ta bolest jednostavno ima njih. Ona naizgled ne postoji, ne odražava se ni u jednom organu, ne dolazi do atrofije, nema kod nje jakih amplituda, međutim, njeno nepostojanje je samo privid. Za nju samo nema leka u farmakologiji. Pa ipak, na osnovu te bolesti se može i mora dobiti bolovanje.
Simptomi su najčešće neizražen potencijal, jak osećaj za pravdu i istinu i blage halucinacije da je nešto nestalo, da je nešto smuljano.
Taj potencijal, kada zbog okoline ako se uopšte ne ispoljava, postaje na neki način izvor frustracije, a u nekim slučajevima se može ispoljiti kao kompleks više vrednosti ili megalomanija bez pokrića.
Taj osećaj za pravdu se ispoljava kao snažan nagon za slobodom, zato je obolela osoba bez prestanka aktivna, čak i u zatvorenim prostorima, može u nekim slučajevima stajati na rukama, a to nije popularno, premda je sloboda suštinska stvar u čovekovom životu. Blage halucinacije da je nešto nestalo, da je nešto smuljano, .u početku su zanimljive ali vremenom počinju da smetaju ne samo obolelom, nego i onima oko njega, no promenom loših navika mišljenja i odnosa prema ljudima vide se rezultati lečenja vrlo brzo, posebno kod pacijenata koji su potpuno svesni svojih postupaka.
Osoba koja ima psihofizičkih mucavo opsesivnih simptoma liči na zapetu pušku, na luk koji sanja strele, na ženu koja uskoro treba da se porodi. To se naravno retko dogodi. Ali ako se porodi i ako odapne strelu uvek pogodi u centar.
I najednom progovori kao da nikad nije bila agnomučenik
Pa ipak sve zavisi od ličnosti pojedinca i njegove potrebe da se uključi u zajednicu. Ako ona izostane zauvek će ostati usamljen.
Samo nekadašnji agnomučenik zna…
Agnomucizam može biti posledica jakog straha, loše porodične atmosfere, može se javiti i nakon preležanih infekcija, povreda glave. A obavezno se javlja kada je čovek izuzetak, kada želi da mnogo toga učini i opravda svoje postojanje pa se istakne kako ne priliči običnoj osobi.
Ako porodica ne pritekne u pomoć, već se pobrine da se takvo ponašanje shvati kao nešto čega se treba stideti, onda dolazi do cepanja ličnosti.
Gotovo sve samoubice su bolovale od ove bolesti. Agnomucizam karakteriše ponavljanje grešaka i negativnih asocijacija, istrajavanje na lošim navikama, nebrigu o sebi i neprekidno razmišljanje. Usled tog neprekidnog razmišljanja, agnomučenik nekad naglo prekine vezu, prekine igru, prekine razgovor, a u težim slučajevima prekine i život.
Obolela osoba u odmakloj fazi oseća jaku odgovornost čak i prilikom pričanja viceva.
Kada se to dogodi nekako odustane od sebe i svega što je definiše, od vode, od posla, hrane, higijene, a često pribegne i alkoholu, cigaretama, drogama i katkad prostiruciji.
Transfuzija tu nije moguća, jer krvne grupe koje su poznate tu ne pomažu.
Teistički agnomucizam zapravo nije nikakva strašna bolest, ako se njome pravilno upravlja.
Nepodnošljivo je slušati savete, ali je uvek lepo pročitati ih.
… $ BR. 48
Što pre prihvatiš sebe kao agnomučenika, brže ćeš se izlečiti. Ne ponašaj se kao da problem ne postoji. To je štetno, dakle nije korisno.
Ti si taj koji odlučuješ. Prošlost može biti i saveznik i najveći neprijatelj, u zavisnosti od uloge koju joj nameniš. Sadašnjosti je relativna, najvažnije je da izmiriš sve obaveze i izdržiš teške trenutke. I kada si na dnu moraš znati da je i to put oporavka. Ne prilazi sebi izdaleka, ne čini ništa podmuklo i ne nudi brzopleta objašnjenja. Ne boj se budućnosti. Ako uredno vodiš uzimanja i davanja, bićeš zadovoljan završnim računom, makar samo zato što nije falsifikovan, makar se nikada ne izlečio.
Seti se da su mnogi postali uspešni sa raznoraznim poremećajima. Pretpostavlja se, da su od agnomucizma bili bolesni svi veliki ljubavnici.
$ BR. 49
Nemoj izlaziti napolje, ukoliko nisi siguran da nisi spreman za svet. I nemoj se nervirati zbog toga. Kada tako odlučiš, biće te teško zadržati u kući. Posmatraj ljude dok plaču. Primetićeš da brišu suze brzo i da ne kriju lice rukama. Na taj način izbegavaju delovanje, odbijaju da promene bilo što, uspevaju čak da zadrže one koji ih ne vole više. Naročito agnomučenike drže u šaci.
Seti se svih samoubica, koji se nisu izlečili.
$ BR. 50
Kada jednom jasno kažeš ne, onda ćeš moći da podneseš sve, čak i svoje greške; prestaćeš da se gušiš zbog kolebanja. Na putu ozdravljenja, izvuci pouku i nastavi kao da se ništa nije desilo. A, onda pusti da stvari same krenu svojim tokom.
Seti se da su agnomučenici osetljiviji, ali i pametniji. Od ove bolesti su patili veliki stidljivi generali, koji su izmenili kordinaciju mišića, onda kada su postali svesni njihove napetosti. Kada su se izborili sa nevidljivim neprijateljem, topove su dočekali pozitivno
$ BR. 52
Od života se nećemo osloboditi, ako bežimo od njega. Udisanje vazduha nije nešto čega se treba stideti, zbog neuspeha ne treba da ti bude nelagodno, oslobodi se života da bi pošao u susret njemu. Moraš imati na umu da možeš živeti, iako te niko ne prihvati, ali ne možeš spavati ako osećaš krivicu zbog agnomučeništva. Kada se probudiš u jednom takvom danu, bez oslanjanja na druge, bez zahteva prema sebi, nećeš više biti stidljiv. Imaćeš izbor; moći ćeš sebi da pomogneš, tako što ćeš živeti lakšim dahom. Nikad ne zaboravi poslovicu da se svetu ne može udovoljiti.
$ BR…
Seti se… Sve zaboravi, jer savete niko ne sluša…
Osoba koja savlada govorne probleme nekada postane dobar govornik, što ne znači nužno da se to svima događa.
$ BR…
Mislila sam da sam na pragu nečeg važnog. A, ja sam bila na pragu da mi stave omču oko vrata. Najednom su me okružili sa svih strana, opkolili me, ograničili slobodu kretanja, sve dok moja dobrota nije uništila sve oko sebe. Grlo mi je najednom eksplodiralo, stid se rasuo svuda oko mene, i svi ti ljudi koji se samo trenutak pre smejali, eksplodirali su zajedno sa mnom.
Sve dotle nisam bila sigurna zašto se kaže da je jedno dobro jače od hiljadu zala.
Ni sve te priče o pobedi dobra, nisam razumela.
Dobro je uvek isto, nepromenjivo, i zato dobro uvek pobeđuje, ma koliko pojedinaca stradalo kada ono eksplodira.
