Uspomene su odzvanjale u mojoj glavi, činilo mi se da trenutak ne postoji, već samo njegov eho, u kome naknadno proživljavam protekle događaje, dok se stvarnost mimo mene  događa. Činilo mi se i da sam umrla, da je moj život takođe eho, jeka, refleksija nečeg što je bilo. Ma šta uradila, pamtila ili zaboravljala; čuvala…

Otkako znam za sebe bila sam ljudima nekako čudna, ali nikada u meri, koja je potrebna da me se zauvek odreknu i odbace, već samo u onoj meri koja je uvek bila dovoljna da budem po malo usamljena. Usamljenost nisam shvatala kao tragediju. Videla sam je kao neku govornu manu, nešto poput mucanja, svesnog a…