A, bila sam tako dobar đak.
Pa?
Pa ništa.
Kada se čovek suoči sa ništavilom, mora da sačuva ono što je preostalo, kao što su kriterijumi u kojima se može ogledati.
Pametna za školu, glupa za život. Kada ti tu rečenicu kaže tvoj otac, onda staneš i počneš da razmišljaš. Nedostaje ti hrabrost, osećaš strah, izgubiš poverenje u sebe.
I ponovo čuješ te reči.
I ponovo.
I ponovo.
I ponovo.
Ta moja navodna “pamet” i moj briljantni um kojim su se nekad moji roditelji ponosili, ostala je negde u vazduhu.
Pitanje pameti je za mene naposletku, bilo isto kao i pitanje postojanja Boga. Sve se nekako svede da dokazi i nisu potrebni.
Gledala sam u te moje diplome, nisu mi više ništa značile.
