U mom životu nIje bilo događaja, a ako ih je bilo, bilo ih je vrlo malo. Ležeći na pesku od obmana i iluzija, borila sam se sa bolešću prsa u prsa, dok su ljudi na položajima stajali na obali i odlučivali o ljudskim sudbinama. Aktivirali su krvotok i raspirivali strasti, sve dok se pukotina ne bi zatvorila.
Pisala sam u fragmentima, naizgled nepovezano, ali polako sve se sklapalo. Sa ljudskim osobinama sam se družila, davala im imena, oni su bili nešto poput meta likova, čije sam razmere i ja slabo razumela. Ne bi se moglo reći da nisam težila ka čišćenju, ka smislu ali bez ikakvog iskustva i kriterijuma, potpuno transcedentalno.
Bila sam talentovana, to je bilo očigledno.
Između vere i greha leži moje strpljenje. Govor moje slobode je govor moje duše, moje telo više nema ispoljavanje, a moje mišljenje ne oblikuje više moju stvarnost. i tako narušava jedinstvo za kojim beskonačno teži.
Ljudi su duhovi čije su dubine rasute, a njihovi životi izgubljeni u nužnostima koje s mukom pokušavaju da shvate. Opsege međuljudskih odnosa nastoje da dokuče, tako što ih ograniče. A, oni su beskrajni, beskrajni…
Autobiografija, mojih misli, da li se može tako nazvati nečiji život?
