Držala sam novine kao što osuženik drži presudu, zasnovanu nabpogrešnim dokazima. Bilo je očigledno da nisam mrtva. Kada sam pozvala redakciju da proverim šta se dogodilo, nisu u početku razumeli o čemu govorim.
– Kako ne znate? Zašto nas onda zovete? Zovite policiju? Ili idite tamo, pa se uverite. A, onda nas pozovite.
– Kada se to dogodilo? Ko je poginuo? Vi?
– O čemu govorite? Ništa vas ne razumem.
– Daću Vam kolegu, on je zadužen za kulturu.
– Opljačkan Klub Bodleri i vas su ubili?
– Ako ste mrtvi, zovite pogrebno društvo.
– Dok mi radimo, Vi se šegačite. Nemate preča posla?
– Želim da razgovaram sa glavnim urednikom, rekla sam Vam.
– Nije u redakciji. Nemojte nam više oduzimati više vremena.
Moja upornost je bila beskorisna. Cela ta priča je bila neverovatna, nije bilo lako objasniti.
– Ne treba meni pogrebno društvo, shvatate, ja sam potpuno zdrava, ali vaš urednik je napisao da je moja sahrana za tri dana, jer sam mrtva, ubijena prilikom pljačke u Klubu Bodleri, čujete li me?
– Onda budite strpljivi. Mi smo Vas na vreme obavestili, nema razloga za paniku.
Čula sam da kolegama govori kako je maltretira neki pacijent. Bilo joj je teško da otvori novine, da proveri, da otkloni nesporazum.
– Ne stvarno, nema razloga. Verujem vam. Kako rekoste? U utorak?Ako budemo mogli doći ćemo.
Umirala je od smeha.
– Imate još tri dana da uradite ono što morate.
Zvala sam i zvala, spustili su mi slušalicu četrdeset osam puta.
– Ako još jednom čujem Vaš glas, pozvaću policiju.
Prestala sam da zovem novinare. Kada neko neće da veruje, zalud potvrde, zalud objašnjenja. Zalud oči, zalud dokazi. Objašnjenje u Pikoleu (tako su se zvale novine) nisam dobila.
Da je zaista to istina što piše u novinama, šta bih uradila? Upitala sam se.
